Vučem korene iz Like. Moja baka i njeno troje dece su davno došli za Beograd ali sam se kao dete naslušala divnih priča vezanih za taj divan kraj koji sam imala prilike da posetim više puta i uživam u njegovim lepotama.
Moja baka je bila džambas žena, verovatno je život na to naterao da se sama bori kroz život kako zna i ume i to u ono vreme koje nije bilo nimalo lako za život. Ovih dana je bila godišnjica njene smrti pa ovaj post posvećujem njoj.
Zašto baš lički kupus?
Sama pomisao na taj famozni lički kupus mi izmami osmejak na lice. To je bilo prvo jelo koje sam naučila da kuvam a koje me ja ona naučila.
Govorila je: "znaš, treba kuvati s ljubavlju i željom da se to nekome dopadne!
Vidi, prvo ređaš red kupusa, pa red dimljenog mesa, pa kašika masti, pa opet, red kupusa, red dimljene slanine, pa opet kupus, pa opet meso, mast , dok se sve ne utroši".
A utroši se sigurno kilogram dimljenog svinjskog mesa i jedno 400 gr, dimljene slanine. Kako bi mogao i biti loš, pitala sam se ja kad u njega ide toliko meso!
Ali, nije tu kraj. Kasnije sam zapravo shvatila da mu pravi šmek daje duugo, duugo krčkanje na tihoj vatri, otprilike 5 sati.
I naravno, nezaobilazan kuvani krompir u ljusci umesto hleba (otprilike 2 krompira po osobi).
Ja, danas lički kupus spremam malo drugačije, ne stavljam tu količinu mesa, uglavnom prepolovljenu, ali ga dugo krčkam. I bude izvanredan.
